Posle nečije smrti postavljali su samo jedno pitanje: Je li imao svojih strasti... 8 страница

-Onakvo parče odleprša netaknuto - setno je kazao Lale.

-Baš smo jadni mi muškarci - saglasio se moj pobratim Obrad.

Ja sam mudro ćutao. Moja i Nadina tajna je ostala zapečaćena u mom srcu.

Sreo sam je posle nekoliko meseci u studenjaku. Kada sam krenuo u posetu jednoj novoj prijateljici, permutovao sam brojeve i greškom ušao u sobu koja očito nije bila ona koju sam tražio. Ušao sam, po običaju, bez kucanja, sa željom da neočekivanom posetom iznenadim novostečenu prijateljicu. Soba je ličila na bordel sa prigušenim crvenim svetlom. Na krevetu je sedela Nada Noga, obučena u poluprozirnu spavaćicu, glava joj beše naslonjena na maljave grudi razgolićenog muškarca, koji je u jednoj ruci držao dugačku muštiklu sa cigaretom, a drugom je oko struka obgrlio devojku, koja je takođe pušila. Na zidovima su visile ogromne fotografije sa motivima iz arapskih zemalja, dok je na glavnom zidu od ulaza počasno mesto zauzimala fotografija, kako sam na brzinu zaključio, Mudžibura Rahmana. Nada me je u čudu posmatrala. Ko zna šta je tada proletelo kroz njenu glavu. Mladić mi se obratio na lošem srpskom jeziku pitanjem:

-Koljega, koga vi tražite?

-Pogrešio sam sobu - rekao sam zbunjeno i izašao.

Nadu sam poslednji put video narednog leta u Nikšiću, gde sam došao tetki u posetu. Odmah po dolasku potražio sam prijatelja iz studenjaka, pesnika Dušana Govedaricu, koji se nakon studija beše vratio u Nikšić sa namerom da tu i ostane. Za razliku od mene, koji nisam voleo piće, Duško je u to vreme pio danonoćno, i zaista dobro podnosio enormne količine alkohola. Tada bi pripit recitovao pesme iz ''Očevog kofera'', a povremeno i meni omiljenu njegovu pesmu ''Mali Radojica''. Šetali smo nikšićkim korzom, jedva se mimoilazeći sa gomilom mlađarije.

-Ovde ti, prijatelju moj, ima žena i devojaka kao pleve - rekao mi je Duško - kakav Beograd, ja ti se iz ovog ribnjaka ne mičem. Ovde ti se riba sama natiče na mamac, jedina opasnost je da te javno ne ulove njena braća, a tu se završava karijera Don Žuana, pa biraj brate, hoćeš li groblje ili svadbu.

U gomili sam primetio Nadu Nogu kako se šeta sa još dve devojke.

-Dule - rekao sam – ti si ovde na domaćem terenu, svakoga znaš i svako tebe poznaje. Želim da me upoznaš sa jednom curom koja se večeras šeta korzom.

Kada sam mu pokazao Nadu, samo je kratko rekao:

-E baš si našao koju ćeš da izabereš. Poštenije ženske od nje nema u Nikšiću. Ti znaš kakvi su nikšićki momci, ni ptica u letu ne može da im pobegne, e vidiš, ovu niko nije osvojio. Takvog ovde nema, i nemoj misliti da si ti bogom dan, ili nešto posebno. Bolje je da se ne brukamo, nego blago meni prošetaj ti malo očima po ovoj masi, a ovu devojku zaboravi.

-Pristaješ li na opkladu da ću ovu devojku da zaustavim, a potom ću je odvesti na piće ili u šetnju? Ako tako bude, sutra ti vodiš na ručak ili večeru, u drugom slučaju ja plaćam piće i hranu.

-E baš bih i to čudo voleo da vidim! – rekao je Duško kuckajući kažiprstom čelo, što je trebalo da znači da ja baš i nisam pri čistoj pameti.

Nada se ukopala u mestu kada me je videla. Izvinila se drugaricama.

-Ovo je moj prijatelj sa studija - rekla je, uzela me pod ruku i krenuli smo u šetnju. Dušku umalo nije ispala cigareta sa usana. Nada me je zamolila da o njoj nikome ništa ne govorim. Zna da ni onda posle našeg rastanka nikada nisam ni reč rekao, i to je zaista impresioniralo. Objasnio sam joj da sam u Nikšić daputovao drugim poslom, da sam izašao sa prijateljem u šetnju, i tako je slučajno ugledao. Rekao sam joj za opkladu, što je kod nje izazvalo smeh:

-Mogao si da tražiš nešto bolje od ručka, valjda ja vredim više.

Prišli smo Dušanu, koji je devojci kavaljerski poljubio ruku.

-Kod nas to nije običaj, ali draga gospođice, ja sam ti svetski čovek.

-Ako nemate ništa protiv, ja bih za večeras uzela vašeg prijatelja -rekla mu je Nada, šeretski se smeškajući. Dule je kolutao očima.

Sutradan kada smo se sreli, spopao me je da mu otkrijem tajnu kako sam za tako kratko vreme uspeo da smuvam ono čudo od devojke.

Postoje tajne koje se ni prijateljima ne otkrivaju, bio sam misteriozan.

-Da mi je neko pričao, ne bih poverovao, ovako za ovo, burazeru, skidam kapu.

U narednim godinama često bih se setio Nade Noge. Mnogo godina kasnije sam pitao Dušana da li je viđao po Nikšiću. Tada mi je rekao:

-Zar nisi čuo! Krajem leta iste godine kada si se ti šetao sa njom, našli su je mrtvu, izbodenu nožem, u nekom privatnom stanu na Dorćolu. Njen ubica nikada nije otkriven. Bila je to velika žalost i velika sahrana u Nikšiću. Nije imala momka, ni ljubavnika, da se znalo. Pošla je u Beograd da polaže neke ispite. Niko nije mogao da objasni otkuda njeno telo u stanu koji nije imao vlasnika. Verovatno su je mrtvu tamo doneli. Bilo je svakakih nagađanja. Istinu samo ona, ubica, i Bog znaju. Samoubistvo nije bilo u pitanju, jer je bilo mnogo uboda nožem po čitavom telu. Eto, i kod nas se takve stvari dešavaju. Meni samo nije jasno kakav je to idiot koji je na ovakvu lepotu mogao da digne ruku i potegne nož.

* * *

Po nekom nepisanom pravilu, najteže ispite sam sa lakoćom polagao, a oni sasvim lagani su mi zadavali velike probleme. Prvi ispit koji nisam položio beše obavezna Predvojnička obuka. I ovde u Beogradu se ponavljalo ono što mi se već dogodilo u Cetinjskoj gimnaziji: tada sam prvi put u životu ostao na popravnom – iz Predvojničke obuke. Svi su mislili da sam idiot, najgore je bilo što sam i ja tako mislio. Pa ipak, veći idiot od mene je svakako bio profesor, koji to i nije bio, i čije ime niko nije znao, jer smo ga svi odreda zvali Mandušić. On je znao za ovaj nadimak, i čas bi počinjao recitacijom: A u ruke Mandušića Vuka... šta ide dalje, šta ide dalje... - a mi bismo u horu odgovarali: ... Svaka puška biće ubojita.

Mandušić je sigurno bio najnepismeniji i najneobrazovaniji čovek koji je ikada na ovim prostorima predavao. Radio je kao poručnik pri vojsci, i u nedostatku kadrova, ovo njegovo zanimanje je bilo dovoljno da dobije novi posao profesora. Žmureći je umeo da rastavi svaki deo puške i da ga isto tako vrati, i tu smo mu skidali kapu. Na predavanjima nas je lapsusima i greškama u izražavanju zasmejavao do suza. Postavljao je pitanja na koja niko nije mogao da odgovori. Pitanje zbog kojeg sam ostao na popravnom glasilo je:

-Šta ti misliš da je Evropa u ovom trenutku, ako misliš da jeste, dakle, šta misliš?

Pošto nisam znao da odgovorim, rekao je:

-Pritvrdi ti to blago meni preko leta.

Kada sam se pobunio da je pitanje nelogično, isterao me je sa časa govoreći:

-Ako ti nije pravo, a ti lepo napiši molbu za žalbu!

Naredne godine sam revnosno zapisivao njegove neponovljive jezičke bravure. Na studijama, a i kasnije, uveseljavao sam društvo ovim nesvakidašnjim opaskama. Nemam želju da se rugam, želim da otrgnem od zaborava ove retke trenutke koji su izazivali smeh. Onih drugih, koje duže pamtimo, je mnogo više. Vratimo se načas Mandušiću i njegovoj nepredvidivoj elokvenciji. Evo kako je on mislio i govorio:

''Leševi su ležali pored ograde skapavajući od žeđi...Vi znate ko je bio protivnik mene... Ubijeno je sto stanovništva... Jedan od prve trojice biće prvi... Veoma odlično... Lice im se povratilo u svesti... Krv se puni mozgom... Poručnik komesara... Bolnice se tamo leče... Prestanak borbe još nije prestao... Rekoh, mislim u sebi naglas... Jedna polovina milijarde i po.. Mlađi su od mene nego ja... Zavera protiv ubistva Cezara... Oblaci su se razvedrili... U obliku noktastog oblika... Naselja nisu naseljena... Belgija je i pre milion godina bila pomorska zemlja... Gustina stanovništva je gušća... Polni muški i ženski pol... Da nabrojimo jednu operu... Uh, udarim ako te ja... Za izbijanje požara služi vatra... Snaga vodenih reka... Da nema dana i noći zemlja se ne bi okretala... Obesili su ga na smrt... U Holandiji se nalaze turistički pašnjaci... Nismo imali najosnovnije parče kukuruznog brašna... Nemačka fašistička Italija... Posle duže smrti nastaje truljenje... Inostrani ministar naših poslova... Teška je 68 kilometara... Tereni su bili brzi... I konj i jahač su imali bolje živce od mene (On je bio jahač, prim. zapisivača) ... Oroz je opalio... Svi aerodromi su poleteli... Metak je leteo pod uglom od 90 stepeni Celzijusovih... Engleska flota je uplovila u Beč... Kad mornar padne u more, postane mrtav... Saobraćajna nesreća se dogodila na stepeništu bolnice... Jato ovaca je preletelo preko magistrale... Podvodne vode... Jedna baba omladinka je pala u boju...''

Koliko su mi se nekad činila besmislenim ova Mandušićeva predavanja, danas se pitam, šta bih dao da ih ponovo čujem...

Ponekad se lek za dušu nalazi u prošlosti, i u uspomenama. Svako pamti svog Mandušića, inače nijedna puška ne bi bila ubojita. Mnogo duže se pamti tane koje rani dušu, nego ono što povredi telo. Rane na duši ne zarastaju.

Ožiljci su uvek sveži, i znaju da prokrvare čim uspomene krenu da glođu dušu. Ali samo u duši uspomena proživljava svoj novi život. Priče o sreći i nesreći uporno i uvek iznova hrane tužnu i nikada dovoljno popunjenu grobnicu zaborava.

* * *

Prljavom kaldrmom Balkanske ulice slivala se mutna kišnica ka železničkoj stanici. Stanovao sam privremeno kod Dušana Dalmatinca, u Lominoj ulici br.14. Prizemna trospratnica beše nacionalizovana od strane pobednika i dodeljena Dušanu, komandantu jedne od krajiških brigada, ratnom veteranu, dugajliji, koji je samo na početku ostavljao utisak neljubaznog i arogantnog čoveka. Uz obaveznu prepečenicu, ovaj pomalo sirovi čovek bi se otvorio, i tako bi krenula beskrajna priča o ratnim dogodovštinama, pobedama i retkim porazima, siromaštvu u nekom zabačenom zaseoku na obroncima Velebita, obaveznom srpsko-crnogorskom poreklu, što i njegovo ime potvrđuje. Imao je ženu i dva sina. Od vojne penzije, koja i nije bila mala, kako je govorio ''nije moglo da se živi u ovom gradu gde se sve kupuje i plaća''. Izdavao je sobe slučajnim namernicima, a buduće noćne goste sačekivala je njegova žena na autobuskoj ili železničkoj stanici.

-Moja kuća je kao autobuska stanica, stalno nova lica, mesto da imam svog šofera i kućnu pomoćnicu, moram da se bakćem sa svakakvim šljamom – vajkao se Dušan, nudeći me pićem.

Mirisao je na slaninu i beli luk.

-Ovo me je u ratu održalo. Slanina je kao sunđer, upija alkohol. Volim brate da gucnem, stara je to navika, ali nikad nisam pijan - objašnjavao je, dok bi njegova žena kada bi se on mašio za flašu stalno nešto gunđala, doduše, nerazgovetno i sebi u bradu.

Do Lomine sam došao slučajno. Bila je jesen. Autobus kojim sam doputovao iz Crne Gore je imao gumni defekt, tako da smo u Beograd stigli u kasnim poslepodnevnim satima. Još nisam dobio smeštaj u studentskom domu, a ono malo daljnjih rođaka ne bih ni danju posetio, a kamoli ovako kasno noću. Na stanici me zaustavila Dušanova žena, čiji izgled baš i nije ulivao poverenje, ali je cena prenoćišta bila pristupačna, i tako sam se obreo u Dušanovoj kući. Odlučio sam da ostanem i narednih nekoliko dana, dok sebi ne obezbedim smeštaj u domu, ili ne pronađem nekog poznanika i druga sa studija. Tako me je i Dušan zapazio. Iz meni nepoznatog razloga, bio sam mu simpatičan, pogotovo kada je saznao da sam student, i da sam rodom iz Crne Gore.

-Jedan Crnogorac, ne znam da li baš iz tvoga kraja, zvao se Nikola, prezime mu nikada nisam saznao, e, njemu dugujem život. Ranjenog me je izneo sa bojišta, i nesrećnik istog tog dana poginuo od nagazne mine. Bio je mlad i visok i snažan. A mene trefilo evo ovde... - podigao je džemper otkrivajući maljave grudi čija desna strana beše unakažena ružnim ožiljkom – Ovo mi je donelo penziju pre vremena. Da nisam bio teško ranjen, danas bih bio general, i živeo na Dedinju, ali šta je tu je, da me pogodilo na drugu stranu, mirisao bih ljubičice iz korena.

Predložio mi je da neko vreme ostanem da stanujem u njihovoj kući.

-Imam za tebe sobu na mansardi. Nju ne izdajemo gostima. Čuvamo je za rodbinu iz Like kada dođe. Ne treba ništa da plaćaš. Moji sinovi su slabi đaci. Naročito ovaj bilmez stariji. Stalno mu je promaja u glavi. Skoro je tvoj vršnjak, a još nije ni srednju školu završio. Morao sam da ga prebacim na vanredno školovanje. Ti ne bi mogao da studiraš prava da si glup. Podučavaj ga. Vidi može li se išta s njime postići. Ja sam pokušavao, i ne ide. Kao da zidu govorim. Nateram ga ja da uzme knjigu, i čim okrenem leđa, on je baci, ili kobajagi čita, a unutra udene neki crtani roman, ili časopis sa golim ženama. Majka ga je pokvarila. Daje mu kradom pare. Stalno visi kod ovih prokletih komšija. Fino je mesto odabrao, i još bolje društvo - ovde bi me izveo na terasu i nastavio -Evo, pogledaj, ova kuća do moje je kupleraj sinko, javna kuća, jedina u čitavom Beogradu. I niko ih ne dira. Zvao sam miliciju. I ništa. Dođu oni, jednom sam video pandura kako se pozdravlja i ljubi sa komšijom kao da su braća. Milicija ga štiti, i šta tu pošten čovek može da uradi. Sva sreća što imam mušku decu. Moj sin ide u javnu kuću, umesto da nađe devojku, a Beograd pun lepih devojaka. U moje vreme morao sam desetak sela da obigram da bih našao devojku. Ako položi ispite i završi godinu, mogu da mu odmah nađem posao, obećao mi jedan ratni drug fino mesto za njega. Ali posao neće čekati moga sina. Učini sa njime šta god možeš. Rekao sam ženi. Ostani ovde i pola godine. Soba ti je već pripremljena.

Tako sam postao sustanar ovom, meni zanimljivom, bivšem ratniku, koji je imao običaj da stalno govori: Bog ne stavlja dva dobra zajedno, kamo lepe sreće da si mi ti sin, a ne ovi paraziti i lenčuge. Ženina je to sorta, a ne moja. Ja sam služio za primer. Moj pokojni otac nikada nije digao ruku na mene. On okom, ja skokom. A meni dođe da ovu žgadiju zadavim golim šakama, ili uzmem pištolj i pobijem ih, kada nisu ni za šta.

Moja soba je bila smeštena u potkrovlju, okrenuta ka Savi i autobuskoj stanici. Mala terasa mi je pružala mogućnost da sedim i sa radoznalošću posmatram noćne animir dame u dnevnom izdanju, dok se šetkaju dvorištem susedne kuće. Imao sam neodoljivu želju da zavirim među taj, meni sasvim nepoznati svet, ali se nisam usuđivao, plašeći se srdžbe čika Dušana. Začudo, uspešno sam sarađivao sa njegovim sinovima.

Nekako sam uspostavio drugarski odnos, ne mudrujući mnogo (svestan da bih mogao da izazovem zavist, ili netrpeljivost), služio sam se metodom pritajenog laskanja, tako što bih neznanje i nesnalažljivost mojih privremenih učenika njima samima tumačio samo trenutnom njihovom dezorganizacijom i dekoncentracijom, ili pak, da ni sam nisam neke stvari, pitanja i pojmove najbolje tumačio, možda i zbog toga što ni meni nije bilo sve baš jasno. Dušanov stariji sin je počeo da polaže ispite, što je moj položaj stalnog stanara ove kuće činilo trajnijim. I mlađi sin je prvi put na tromesečju bio bez slabih ocena. Dušan je bio prezadovoljan, a njegova žena, koja nikada sa mnom nije progovorila više od dve-tri reči, sve češće me je pozivala na ručak, da bi mi jednom kazala kako mi je mnogo zahvalna, ne zbog dece što bolje uče, već zbog Dušana koji mnogo manje pije od kada sam ja u njihovoj kući. Mogao sam da dovedem devojku ili prijateljicu kod sebe.

-Ti si zreo čovek, još godinu ili dve bićeš sudija ili pravnik, i normalno je da te ženske jure.

Sećam se da mi je jednom kradom u džep munuo nekoliko novčanica - Da imaš za piće i bioskop – zaverenički me potapšao po ramenu. Dvorište kuće, bolje reći, nekoliko ari placa, beše začudo zategnuto i doterano kao pod konac. -Umeš li da kosiš travu? - jednom me je pitao gazda Dušan.

-Od jedanaeste godine – pohvalio sam se.

-E baš lepo, ako ovde ostaneš do kraja proleća, imaćeš priliku da kosiš ovo dvorište. I zamisli, dođeš kod svojih u Crnu Goru i kažeš im: 'Juče sam kosio travu u centru Beograda, pedeset metara vazdušne linije od hotela Moskva', i znaj da ti niko ne bi poverovao. Ja sam mogao da biram kuću i na drugom mestu, nudili su mi Senjak, Dorćol, ali ja sam ovu odabrao samo zbog dvorišta. Bio je mesec jun. A ovo dvorište, iako maleno, obraslo u travu, i zeleno kao da sam se obreo na nekom velebitskom proplanku.

Sada više nemam snage da kosim, rana, ova što se ne vidi, unutrašnja, nikako da zaraste, boli i brzo se zamorim, ali obavezno nađem nekoga na Zelenom vencu, platim i gledam kako čovek slaže otkose. Problem mi je jedino: šta sa travom. Pustim ja da seno sazri onako u plastu. Onda ga danima mirišem.

Žena mi kaže da sam sentimentalna budala, i da bi bilo bolje da dvorište betoniramo, napravimo hladovinu, ili neku ostavu, bilo šta, ali ja ne dam da se išta menja, ne bar dok se ja još pitam. Ovi moji neće ni seno kasnije kada počne da truli da iznesu i bace u kontejnere, pa opet moram sam, ili da platim nekome da to uradi.

Prvi put sam imao zasebnu sobu, koju nisam ni sa kim delio, i nije mi padalo teško to što sam morao da slušam Dušanove nezanimljive priče iz njegovog života, pri tom da podučavam đake koji su mrzeli školu iz dna duše. U svojoj ispovesti bih sigurno preskočio ovu priču o Lominoj ulici, priču običnu i u suštini nezanimljivu, da za ovu kuću i moj sobičak na mansardi nije vezana najneočekivanija, a možda i najlepša avantura u mom dotadašnjem životu.

Jesenji dani su oticali u šahtove brzog zaborava, poput kišnice koja je spirala trotoare, preuzimajući posao od polivača ulica.

Danima se ništa zanimljivo nije dešavalo. Mrtvilo se uvlačilo u telo i dušu, studen je glodala iznutra i spolja, a osećaj izgubljenosti bio vodič ka nemerljivosti nadolazećeg i trajnog stanja ništavnosti. Peo sam se Balkanskom ulicom u rano predvečerje jedne subote, poslednje u mesecu koji je bio jesenji i zimski. Ledena uporna kiša dobovala je po mom kišobranu dok sam razgledao osvetljene izloge, svestan da nijedna od tih stvari koje su mamile neće biti u mom posedu.

* * *

Krenuo sam da vratim gitaru jednom kolegi iz ''Patrisa'', prekorevajući sebe što to nisam uradio minulih dana, kada je vreme bilo podnošljivije. Između bioskopa ''20. oktobar'' i hotela ''Moskva'', skoro sam se sudario sa devojkom koja je poput mene pretrčavala ulicu. Zastao sam da se izvinim zbog nepažljivosti, kada sam prepoznao Svetlanu, devojku rodom iz Gornjeg Milanovca, koju sam poznavao iz Studentskog grada, i sa kojom sam se nekoliko nedelja intenzivno družio u studentskom odmaralištu na Avali.

Čak sam joj u trenutku nadahnuća, tada na Avali, napisao i posvetio pesmu. Sve se među nama završilo jednom obostranom simpatijom. Ovo druženje, bez opterećujućih detalja, omogućavalo je da se i u budućim vremenima iskreno obradujemo svakom novom susretu. Beše krenula u posetu našoj zajedničkoj drugarici sa Avale, sa kojom sam bio kudikamo u boljim odnosima.

-Ovih dana smo ja i Nadežda (tako se zvala naša prijateljica) zapale u ćorsokak, prosto ne znamo kako da se iz ovog bedaka izvučemo. Biće tamo još jedna devojka koju ti ne poznaješ, naša dobra drugarica, mnogo je lepa i zanimljiva, bolje tog druga poseti nekom drugom prilikom. Nadežda bi se obradovala da te vidi, sigurno je da ti sa nama neće biti dosadno, ukoliko i bude, uvek možeš da zapališ i ideš svojim putem.

-Nisam baš za neko druženje - odgovorio sam - izgleda da nas sve bez izuzetka ovo loše vreme lomi, uostalom, zašto da ne, jedan očajnik više u tom društvu gubitnika, neće sigurno smetati - pokušavao sam da se našalim. Nadežda se iskreno oduševila kada me je ugledala.

-Prešao si u muzičare - kazala je ironično videći me sa gitarom –Sonja samo što nije stigla – obavestila je Svetlanu.

Postoje dani kada jednostavno prevaziđemo sebe. Kada smo drugačiji. Sami sebi nepoznati. Neko naše drugo lice ispliva na površinu. Nova smo priča za koju nismo ni pretpostavljali da je znamo, i tada budemo zanimljivi i sebi i drugima. Ponosni smo na sebe, i sve što kažemo ili uradimo, deluje istinito i spontano.

Oduševljavale su me nepredvidive situacije. Slučajna poznanstva. Novi neobični ljudi. Radoznalo sam iščekivao Sonju da se pojavi. Mislim da sam pripadao retkoj grupi muškaraca na koje spoljni efekti i vizuelne senzacije, ma kakvog tipa bile, ne ostavljaju skoro nikakav utisak. Od najranije mladosti sam voleo da čeprkam, istražujem, nalazim u pojavama i ljudima ono što se očima ne može sagledati. Govorio sam da se do suštine svakoga dugo, dugo putuje, i nikada ne znamo šta nas na tom putu očekuje.

Utisak koji je na mene ostavila Sonja svojom pojavom bio je šokantan. Činilo mi se da priroda ni prema kome nije bila toliko darežljiva i izdašna kao prema ovoj devojci. Svaki deo njenog tela kao da je imao vlastitu energiju, nekakvo unutrašnje osvetljenje, koje je taj nesvakidašnji sklad lepote činio jednostavno savršenim. Pa ipak, nešto kasnije, pokušavajući sebi da objasnim šta je bilo to što me je toliko uzbudilo i zbunilo pri ovom susretu, svakako nije bilo pomenuto savršenstvo lepote. Pre će biti da je na mene delovala njena aura i nadasve koprena neke iskonske tuge, koja je u naletima zasenjivala ovo prelepo lice, naročito krupne i bistre oči. Kad god bih pogled malo duže zadržao na tom priviđenju iz bajke, ova nestvarna slika bi me naterala da uzdrhtim, i da bar zakratko utonem u lavirinte bezvremenskih sanjarija. Devojka je, bar u početku, delovala rezervisano, iako me je Nadežda predstavila u najboljem svetlu, kao bliskog i dragog prijatelja. Iz priče sam saznao da je Sonja iz Knina, njeni žive u Zadru, a leti u Bibinju, vikend letovalištu u blizini ovog grada. Sonja je upisala ekonomiju, i kao većinu mladih devojaka, i nju su više od obaveza na fakultetu mučili ljubavni jadi. Pričala je Nadeždi i Svetlani, ne obazirući se na mene, o tome, kako je baš toga dana raskinula sa momkom. Ovoga puta kraj je bio neizbežan. Razlog raskida je bio u činjenici što Sonja još nije spremna da spava sa mladićem sa kojim se viđala nekoliko meseci. Kako je bila nevina, nije bila sasvim sigurna u veličinu ljubavi koja je trebalo da bude garant ove relativno kratke veze. Da nešto uradi samo da bi se uradilo, nije joj padalo na pamet. Ovakav njen stav nije hteo da prihvati mladić čiju nam je sliku pokazala.

-Sreća je kao krzno - rekao sam – dok ga čuvaš i neguješ, ono blista, malo nepažnje i eto moljca, i sve ode do vraga.

Mi se uporno trudimo da nosimo sreću umesto da ona nas nosi. Ovo takođe važi i za ljubav. Moris Ševalije je jednom rekao da se ljubav ne može krpiti kao vreća, i da je jedini lek izgubljenoj ljubavi – nova ljubav. No, to je samo iskustvo jednog čoveka, izgleda da su naše istine drugačije. Možda se čuda i događaju, ali nama nikako.

Sonja me je pažljivo slušala. Ako sam ikada u životu progovorio kao pesnik, bilo je to u toj dugoj noći, koja se pretakala u nezaborav. Sonju sam doživljavao kao otelotvorenje neke moje najtananije fantazije, kao lepotu koja je plenila i celinom i detaljima. Njena priča je tekla spontano. Bila je umerena i pitka, i ja sam sa lakoćom nalazio puteve koji su moju priču opet vodili zajedničkom toku, i Sonja se lagano hvatala u mrežu koju sam samo za nju postavljao. Otpevao sam nekoliko pesama uz gitaru.

Mojih pet minuta je trajalo satima. Govorio sam ne Nadeždi, Svetlani ili Sonji. Činilo mi se kao da sam se lično obraćao nekom radoznalom božanstvu, nebesima i zvezdama, tminama čitave vaseljene, i kao da su moja reč i misao imale zadatak da poput svetlosti razgone mrakove ovih nedodirljivih prostranstava.

Priču je vodila moja duša, moja krv, mladost, zanos i ideja, koju je misao pratila kao odano psetance gospodara, a ja, kao, čovek od krvi i mesa, kao da sam sve vreme ćutao i bio izolovan od svega, i od sebe samoga, zaštićen od priče čiji sam bio tvorac, i koju sam neumorno pleo pokušavajući da rečima, iskonskim zovom, oplemenim trenutak koji se jednom u životu događa i zauvek pamti.

Buktinju buduće strasti i ljubavi upalila je nataložena samoća iz minulog vremena. Sve moje neverice, sumnje i kolebanja, sva pravila kojih sam se godinama pridržavao, kao slepac plota, nestali su u bestragiju. Rađao se novi trenutak meni do tada nepoznate istine, i još tajanstvenijeg saznanja da se istinska lepota obznanjuje kao svetlosni blesak,koji ume da greje i traje u vremenu, koje za čoveka nema milosti. Nikada nećemo uhvatiti trenutak u kome se otključavaju dveri istinske i jedine ljubavi koju spoznajemo. Da li je te noći ključ bio u mojim ili Sonjinim rukama, nikada nisam odgonetnuo. Ili je bio u rukama slučaja, Bog jedini zna. Moja priča je imala lepotu sna i nedodira.

Žena uvek oseti ako joj se obraćate kao božanstvu, i ma kako se trudili da priču odevamo u neko tuđe ruho, naoko njoj nenamenjeno, žena prepozna sebe u toj priči, iako muškarac i dalje tapka u mestu, ne znajući da je seme bačeno iz njegove torbe ne samo našlo plodno tlo, već je i pustilo duboko korenje.

Slepilo muškarca je u nekim trenucima neobjašnjivo. Ono što svi ostali vide, njegovo oko ne primećuje.

Ma koliko čovek bio obdaren lepotom govora, ponekad bi morao da zaćuti pred savršenstvom lepote tela. Opisivati je znači činiti greh prema njoj, jer istinsku lepotu,reči ne mogu dosegnuti. Tu smo zauvek nemoćni. I zaista, ni danas, nakon toliko godina, kad se sa lakoćom mogu iznositi sve pogreške i zablude, sve laži i istine, sva nadanja i verovanja, sabrati snovi i jave, ne usuđujem se da pokušam da rečima dočaram nijedan od detalja na tom biću koje je zauzelo trajno, sada mogu da priznam, i najznačajnije mesto u mom životu. Zapisi koje sam kasnije posvetio ovoj ženi moga života, samo su pokušaji opisivanja njene lepote, i dalje od bledog i nedorečenog opisa nisam otišao. Slika koju sam video te prve noći našeg čudesnog dodira ostala je da traje u svim mojim vremenima, blistava, jasna i neokrnjena.