Posle nečije smrti postavljali su samo jedno pitanje: Je li imao svojih strasti... 7 страница

-Ti si ovde starosedelac - rekao mi je jednog dana - ako želiš mesto moga zamenika, možemo brzo da završimo neophodne formalnosti.

Ponuda je bila zanimljiva, ali ja nisam bio tip čoveka koji se vezuje za određeni posao, ili za jedno mesto. To sam i objasnio Vladimiru.

-Nema problema, kandidata ima dosta, a ja samo treba da odaberem najvrednijeg među vama.

I tako je moj budući drug Mihailo Ćulum preuzeo ulogu zamenika upravnika. Ovaj dobroćudni Bosanac je studirao istoriju, i tokom čitavih studija boravio u odmaralištu. Tu se i zaljubio, a kasnije je ova veza krunisana brakom. Nakon odlaska Mihaila sa Avale, njegovo mesto je preuzeo Crnogorac Rade Dabetić, bokser, takođe moj veliki drugar. Voleo je fudbal, i nije propuštao nijednu utakmicu večitih rivala Zvezde i Partizana. Uopšte, bavio se sportom, i na mestu upravnika ostao je dugi niz godina. Njegovim dolaskom promenila se cela fizionomija odmarališta. Izgradio je teniske terene, restaurirao čitavu zgradu, ali za mene je bila i ostala značajnija lepota zdanja kakvo sam pri dolasku zatekao.

Desetak ljudi se godinama vrtelo i boravilo u ovom oporavilištu. Svima nam je bila zajednička crta ta što smo obožavali žene, i što ih je u odmaralištu bilo više nego muškaraca. Osećali smo se kao sultani, čiji se harem stalno obnavljao. Ja sam ubrzo po dolasku dobio samicu na mansardi, a to je zaista bila privilegija. Kao da sam imao svoj stan.

U odmaralištu, inače, nije bilo određeno doba posete, ili obaveznog dolaska. Studentima je bilo prepušteno na volju kako će iskoristiti slobodno vreme. Najčešće su to bile dugotrajne šetnje po Avali. Čini mi se da nije bilo stazice koju nismo šetnjom overili. Noćni život je bio priča za sebe. Disko klub u Čarapićevom Brestu je bio naša stalna destinacija. Znali smo da ostanemo do zore, slušajući muziku, a onda se peške vraćali u sobe. Za nas studente je ovo bilo rajsko mesto, mada je zvaničan naziv ove ustanove glasio: Studentsko oporavilište ''Radojka Lakić''.

Na Avali sam sreo i upoznao mnogo neobičnih likova.

Tu je svakako prednjačio moj budući pobratim Obrad Rade Pavićević, mladić neverovatne energije. Trenirali smo karate, mada je on vežbao tek toliko da nama ostalima, zaluđenim ovom kod nas novom veštinom, pokaže kako i on sa pola snage može da ima rezultate puput nas, koji smo manijački trenirali. U tom fanatizmu, isticao se moj budući prijatelj Radoljub Marković Lale, iz Valjeva. Bio je to momak izuzetnog talenta i upornosti, srčan i sa jednom viteškom filozofijom života, koju nije menjao ni u kasnijim godinama. Nakon studija, vratio se u rodni grad, zaposlio se kod vojske, oženio se, dobio sina i ćerku. Čim je planuo rat na ovim prostorima, njegov patriotski duh ga je odveo kao dobrovoljca na vukovarsko ratište, a kasnije i na mnoga druga po uzavreloj Bosni i Hercegovini. Umalo nije osvanuo na poternicama Haškog tribunala. S ratišta je jedva izvukao živu glavu, kući se vratio sa teškim povredama. Borio se skoro pet punih godina, a na kraju nije znao zbog čega je lio krv u tom, kako se kasnije pokazalo, besmislenom ratu. Kad god smo pričali o ratu, njegovo lice bi se smrklo. Samo kada bismo se dohvatili tema o dogodovštinama iz studentskog života, i našeg druženja, Lale bi se ozario, i uspomene bi zaživele tu pred našim očima, kao da se sve nije dešavalo tako davno, već pre nekoliko dana. Setili bismo se devojaka koje smo voleli, i koje su nas volele; malih pakosti i vremena utrošenog na treninzima; mnogo prigodnih i bezazlenih šala, igrarija koje nisu menjale svet, ali nas jesu. Puno prolivenog znoja po salama i dvoranama Beograda, gde smo željno iščekivali trenutak slave, koji nas je mimoilazio. Bili smo popularni, luckasti, mladi i srećni. Posle studija, raštrkali smo se po svetu. Svako je odlazio putem kojim ga je sudbina vodila. Ja sam se vratio za Crnu Goru. Počeo sam da predajem na Cetinju, u čuvenoj Cetinjskoj gimnaziji. Lale je došao u Valjevo, zaposlio se kod vojske, napredovao u službi, vežbao. On je prosto morao nekome da komanduje, možda ga je ovaj poriv i odvukao na ratište. Moj pobratim Rade se vratio u Bijelo Polje, a pre toga završio je Pravni fakultet, oženio se, dobio šestoro dece, i tako otplatio dug prema Srpstvu. Postao je u svom gradu cenjeni pravnik i ugledan građanin. Na neobjašnjiv način izgubili smo kontakt, ali u mojoj uspomeni ostao je zauvek moj mlađi brat, i to pobratimstvo nije bilo samo formalno. Pobratimili smo se zavetom na krv, a takav čin vreme i zaborav ne mogu da izbrišu. Golub Bakić je bio legenda, ne samo u odmaralištu ''Radojka Lakić''. Bio je stariji od nas. Svi smo za njega govorili da je filozof. Njegov gospodstveni odnos prema životu terao nas je da se i sami menjamo, i da ga u mnogo čemu kopiramo. O njegovom čistunstvu se pričalo. Bio je duhovit na specifičan način. Govorio je kroz nos. Strašno su ga nervirale banalne situacije iz svakodnevnog gradskog života, koje su potvrđivale u praksi balkansku prostotu i primitivizam.

-Od ovih pokondirenih tikava čovek ni u park ne može da izađe. Žene vuku džukele, a svećom moraš da tražiš majku koja vodi dete za ruku.

Jednom smo šetali Kalemegdanom, kada nam je u susret došla jedna mlađa žena, na povocu je vukla snažnog rotvajlera.

-Izvinite, gospođo, je li to vaše kuče? - upitao je Golub.

-Naravno da je moje! - uzvratila je žena sa visine.

-Zašto ga pobogu na vreme niste abortirali?

Čini mi se da je pomalo patio od mikrofobije. Stalno je sa sobom nosio sapun. Ceremonijal pranja ruku je trajao nekih desetak minuta.

-Treba ovu prljavštinu oprati. Ovoliko gejaka, i niko živ ni nos ne zna da obriše kako treba, ali svi ,brate, misle da pripadaju višem sloju građanstva, ili barem našoj naprednoj inteligenciji. Napredni su oko struka.

Kasnije sam čuo za Goluba da je postao uspešan direktor neke beogradske firme.

Dule Vojinović, bokser, poznat po tome što je čak i sa tadašnjom bokserskom legendom Parlovim, boksovao nerešeno, bio je miran i ćutljiv momak. Pripadao je našem društvu, mada je pomalo bio izdvojen, i kao da je sve posmatrao i kontrolisao sa strane. Sreo sam ga desetak godina kasnije. Bio je tada upravnik trećeg bloka u Studentskom gradu. Nisam ga u prvi mah prepoznao. Izgubio je kosu i strašno se ugojio.

Moj budući kum, Ljuba Milić, iz Niša, oženio se prelepom devojkom sa stomatologije koja se zvala Mila, za kojom su uzdisala sva muška srca na Avali. Bilo je to ''avalsko'' poznanstvo, koje je ovim mladim ljudima donelo sreću. Ljuba je takođe bio sportski tip. O našem sportskom rivalstvu, i danas kada se vidimo, pričamo sa oduševljenjem. Pobeđivao me je u stonom tenisu, ja sam, po njegovoj priči, od očaja lomio rekete, a tek u fudbalu nisam imao nikakvih šansi. U šahu sam mu pružao kakav-takav otpor. Vežbao je i karate, ali je ubrzo kimono okačio o klin, pa se u borbama nikada nismo ogledali. Nosio je bradicu poput Isusa, bio je izuzetno duhovit i inteligentan. Ekonomski fakultet je završio o roku, i put ga je odveo u Surdulicu, gradić na jugu Srbije, gde je bio direktor u nekoj fabrici tekstila, i gde će tragovi njegove umešnosti i poslovnog talenta ostati dugo, dugo nakon njegovog odlaska. Sa razvojem privatzacije, postaće nadaleko ugledni biznismen, i ne samo u Kragujevcu, novom gradu njegovog života. Ljuba je bio zaista talentovan čovek sa izvanrednim osećajem za uspešno poslovanje, gotovo predodređen da u svojim planovima uvek uspeva. Za razliku od mene, koji sam sve dublje tonuo u žabokrečinu jednoličnosti i običnosti, on se na vreme otisnuo u svet. Naime, sa porodicom je otputovao na Novi Zeland ili u Južnoafričku Republiku, ostavljajući nama običnim smrtnicima da se batrgamo u sveprisutnoj bedi ove balkanske vetrometine. Avala mi je podarila kuma i jedno trajno prijateljstvo, a ja sam se Avali odužio Pesmom o karijatidama kod spomenika Neznanog junaka, i donekle čak i ovim zapisom.

Privilegije, opuštenost, osećaj nekakve važnosti i značaja nikada nismo mogli imati u studenjaku, kao što je to bio slučaj na Avali. Ponašali smo se kao da je to bila naša osvojena teritorija, naš posed na kome smo po potrebi postavljali zamke za divljač.

Naravno, ovo odmaralište je bio raj za muvanje devojaka. Nas nekolicina, može se reći starosedelaca, mahom pomenutih u ovom zapisu, imali smo specijalnu i do tančina razrađenu taktiku, kod koje nije bilo greške. Kako su se smene novih studenata obavljale kružno, posle dvadesetak dana, nismo imali mnogo vremena za gubljenje. Doduše, u odmaralište je dolazilo mnogo više devojaka nego mladića, što nam je olakšavalo posao. Pokazalo se u praksi kao velika greška startovati neku novu curu odmah po njenom dolasku. Takvi izleti u nepoznato najčešće su se završavali neuspehom. Ukoliko bi se ove veze uspostavile, bile bi osuđene na kratak vek. Nismo imali vremena za zaljubljivanje. Cilj je bio u što kraćem roku smuvati tek prispelu studentkinju, i tu se priča završavala. Jedini razlog našeg upornog domišljanja kako da se što duže zadržimo na Avali, behu ove mlade neiskusne žene. Zaključili smo već posle prvih nekoliko nedelja da najbolje rezultate daje taktika čiji sam idejni tvorac bio ja. Naime, pokazalo se da devojke prvih nekoliko dana uopšte ne reaguju na naša udvaranja, jednostavno, sve im je novo i nepoznato, i svaki naš prilaz doživljavale su kao atak na njihovu ličnost, i mir po koji su došle. Tek nakon desetak dana njihov zid odbrane bi lagano popuštao i onda u nekoliko dana sve bi se odvijalo munjevito.

Ekipu smo činili: Rade, Ljubiša, moj pobratim Obrad i ja. Obično smo u startu žrtvovali nekog od nas, već ko bi te nedelje došao na red. Startovali smo samo one lepše i naoko zanimljivije devojke. Odmah po dolasku nove grupe, jedan ili dvojica iz ekipe bi odmah krenuli u akciju, sa izvesnom merom neukusa u pristupu, ističući u prvi plan agresivan i pomalo neprijatan način u kontaktu sa odabranom devojkom. Svakako, ovaj početak igre po njene muške aktere završio bi katastrofom. Ovi unapred žrtvovani udvarači nisu odustajali ni nekoliko narednih dana, a odbojnost prema njima kod devojaka je rasla, da bi ubrzo poneli epitet napasnika i neotesanih momaka. Mi, koji smo imali uloge glavnih lovaca, sve to bismo naizgled nezainteresovano posmatrali sa strane, samo bismo u zgodnoj prilici, kada bi naše potencijalne žrtve bile u blizini i mogle da nas čuju, onako u međusobnom razgovoru, tobože zamerali našim kolegama zbog bahatosti i i necivilizovanog ponašanja. Ponekad nam je polazilo za rukom da se postavimo kao zaštitnici devojaka, kojima je strpljenje bilo na ivici. Napasnici bi se povukli, a mi bismo trijumfalno i kao zaštitnički stupili na scenu umirujući devojku, uz obećanje da je ovi mangupi više neće uznemiravati. Ova uloga dušebrižnika je uvek davala pozitivan obrt. Sve smo stavljali na kartu navodnog prijateljstva, jer pobogu, mi smo bili dobri momici, naspram ovih neotesanih sirovina, i sve tako do druge prilike, kada bi se uloge izmenile, a mi spasitelji preuzimali zadatak napasnika.

Samo u retkim situacijama smo zaboravljali na naše devojke. Turistički savez Beograda je dovodio u to vreme popularne grupe ruskih turista na smeštaj u odmaralište na Avali. Praznih soba je uvek bilo, i tih nekoliko dana boravka naše braće Rusa bio je događaj koji se nije brzo zaboravljao. Tada među nama nije bilo nijednog koji nije mogao da smuva neku curu, naravno Ruskinju, koje u tim munjevitim kontaktima nisu nikada bile krute ni uzdržane, naprotiv, stigle iza gvozdene komunističke zavese, bile su veoma predusretljive, veoma znatiželjne i ljubazne, jer mi smo za njih bili Evropa u pravom smislu te reči, i to preimućstvo smo obilno koristili. Zaljubljivali smo se na tren, mesecima potom slali pisma u Moskvu, Kijev, Odesu i druge gradove velike bratske Rusije. Tih dana, mahom u kasno proleće i početkom leta, intenzivirale bi se posete ruskih turista, i mi bismo potpuno zapostavljali naše devojke koje su nas merkale sa strane i bile poprilično ljubomorne i to nisu skrivale. U takvim prilikama ulov bi bio najbolji. Odvijao bi se tihi, skoro nevidljivi rat između naših devojaka, koje bi se osećale zapostavljenima i ugroženima, i mladih i prelepih Ruskinja, koje su na novi svet i nove ljude gledale širom otvorenih očiju, pune skrivenih želja kojima nisu mogle da odole. Ja bih tada prednost davao našim devojkama i tako se niska mojih ljubavnih uspeha iz dana u dan uvećavala. U tom lancu jurnjave i nepredvidivosti izdvoje se neki neočekivani i neobični događaji, i kao jasna slika zaposednu mesto u trajanju i vremenu budućem. Mnoga imena i trenuci izazova i lepote utonu u zaborav, i samo ponekad kao blesak osvetle trenutak za koji nismo sigurni kako i kada se zbio, ali znamo da jeste, i sve ponovo utone u mir prolaznosti.

Na Avali sam proveo nekoliko narednih godina, odsustvovao sam samo u prekidima preko letnjih ferija, a priče sa dogodovštinama bi se slagale kao kockice mozaika u sliku koja se pamtila, dok su njeni delovi najčešće uranjali u zaborav.

Prvu godinu zapamtio sam po zaljubljivanju u Štefaniju Peti, devojku koja je neodoljivo podsećala na Širli Meklejn iz ''Slatke Irme''. Majka joj je umrla odmah posle porođaja, od sepse. Njen otac se nakon te tragedije ubrzo ponovo oženio, a kako njena pomajka nije imala dece, Štefaniju je podizala kao svoje dete. U Štefanijinom vaspitanju i odnosu prema njoj, otac i maćeha su napravili samo jednu grešku: krili su od nje da joj je prava majka umrla. Tek kada je napunila osamnaest godina, slučajno je, raspremajući stvari po kući, našla neka pisma koja verovatno ne bi ni čitala da jedno nije bilo novijeg datuma i adresirano na njeno ime. Pismo beše upućeno iz Karlovca, a pisala ga je njena tetka, majčina sestra, i tako je klupko ove tajne počelo da se razmotava. Mladoj devojci, koja je do tada živela skladnim, mirnim životom, ovo saznanje je donelo neizlečivu traumu i patnju. Strašno je zamerila ocu i pomajci zbog toga što su od nje sakrili istinu. Počela je da traga za svojim korenima sa majčine strane, i slika idealnog oca polako se krnjila dok je otkrivala podatke do kojih je došla nakon prvog kontakta sa majčinom sestrom, kada joj je ova dala fotografije njene prave majke, a kojoj je Štefanija ličila kao jaje jajetu, i tako saznala da je njen otac imao ljubavnicu još za vreme braka, i da nije sačekao ni mesec dana posle ženine smrti, odmah se oženio, odselio se za Beograd, i više se nikada nije vratio, niti je sačuvao bilo kakvu vezu sa porodicom bivše žene. Iako Beograđanka, Štefanija je mir potražila na Avali, i tako je došlo i do našeg susreta. Njena životna priča u neku ruku bila je slična mojoj, i tako nas je sličnost u nesreći iz prošlosti sasvim zbližila. Bila je to po svemu neobična ljubav. Štefanija je bila nevina, a ja sam se u vezi sa njom zadovoljavao čisto platonskom ljubavlju, smatrajući da bih je bilo kakvim nastojanjem da u njen život uđem kao prvi muškarac, sigurno povredio. Kratkotrajne avanture druge vrste išle su mi na ruku, tako da se i nisam nešto posebno trudio da osvojim Štefanijinu tvrđavu. Ova snolika i nestvarna veza trajala je do časa kada je Štefanija mimo mog znanja posetila jedno karate takmičenje, na kom sam i ja učestvovao. Bio sam u sjajnoj formi, i toga dana sam ređao pobede. U borbi nisam imao milosti ni prema kome, pa sam povredio nekolicinu takmičara, i kada je Štefanija videla krv, sagledala je, navodno i moju surovu prirodu, u njoj se nešto prelomilo. Pri susretu me je jedva pozdravila. Samo je kazala da sam ja jedan običan folirant, kao i svi muškarci, da ju je šokirala moja surovost, i ko zna šta nju čeka u našoj budućoj vezi, jednostavno, dok joj se neke kockice u glavi ne slože, ne želi više da se viđamo i izlazimo. Njena odluka me je prilično zbunila, ali već tada sam bio oguglao na mnoga iznenađanja sa ženske strane. Istina, sujeta mi je bila pomalo povređena, jer moja uloga viteza čuvara njene nevinosti neočekivano beše završena.

Posle Štefanijinog odlaska sa Avale, odmaralište je posetila studentkinja koja je odmah privukla pažnju svih muškaraca, pa čak i devojaka. Posmatrale su je sa zavišću i neskrivenom odbojnošću. Bila je visoka, vitka, zbog nogu koje su činile dve trećine njenog božanskog tela, zvali su je Nada Noga. U ovom iznenadnom daru s neba, pravila koja smo poštovali jednostavno nisu više važila. Okrenuli smo se drevnom običaju: ko prvi do devojke, njegova je. Nažalost, ova taktika nije dala rezultate. Nada Noga je svako udvaranje sasecala u korenu. Razlog zbog koga i sam nisam uleteo u ovo kolo pomame, beše u tome što sam sasvim slučajno, na jednom rođendanskom slavlju u Studentskom gradu čuo priču o Nadi Nozi. Bila je Crnogorka, rodom iz Nikšića, važila je za najzgodniju devojku u studenjaku, nije imala trajnu vezu, već su je povremeno viđali u društvu starijih muškaraca. Limuzine sa zatamnjenim staklima su često dolazile po nju.

-Ta se kreše samo za lovu, i to žestoku lovu, šta će njoj boranija kakvi smo mi gologuzi studenti! - rekao je jedan mladić koji je učestvovao u ovom razgovoru.

Koliko je u tome bilo istine, moglo se samo nagađati. Sećam se da je na Avali niko nije posećivao, a njena cimerka, sa kojom sam se sprijateljio, rekla mi je da joj je Nada u poverenju kazala da je na Avalu došla kako bi pobegla od muškaraca, naročito od nekog tipa koji je u vrhu vlasti, uz to i oženjen, a progoni je kao neki napaljeni klinac. Počeo je da je zlostavlja i maltretira. Niko ne zna da je na Avali, a taj kreten misli da se definitivno vratila za Crnu Goru. Znajući ove podatke iz prve ruke, u startu sam odustao od namere da joj se približim i bilo šta pokušam. Držeći se principa ''kiselo grožđe'', gotovo sam uživao gledajući svoje najbolje drugare kako pokunjeno napuštaju neosvojivo bojište. Činjenica da ama baš ništa nisam preduzeo u tom pravcu, i to što je Nadina cimerka tu i tamo vešto ubacivala poneku informaciju o meni, pomogla je da me jednom prilikom nedodirljiva lepotica oslovi imenom, kao da smo stari znanci, pozivajući me da tog popodneva prošetamo po Avali. Iako sam znao da je poziv kurtoazan, i da neće dati nikakve značajnije rezultate, smogao sam snage da ovu lepoticu nakratko odbijem. Rekao sam joj da baš toga dana imam obaveze, ali da sam sutradan slobodan, pa ukoliko bude i tada imala želju za šetnjom, biće mi drago da se družimo. Sigurno je ovo moje neočekivano odbijanje načas zbunilo devojku, koja beše navikla da joj muškarci jedu iz ruke. Ja sam, opet, želeo da izađem sa njom, ali tako da me vide drugovi, kako bih se pred njima šepurio, jer, koliko god da smo bili tolerantni jedni prema drugima, kada su u pitanju bile žene, rivalitet je postojao, i ovu životnu utakmicu činio zanimljivijom.

To su bili dani kada našim devojkama nismo pridavali značaj, jer su stalno pristizale nove grupe ruskih turista. Prvi put su negde putovale van Rusije. Kako su sa grupom nastavljale putovanje ka Crnogorskom primorju, bile su o Crnoj Gori prilično obaveštene. Znao sam dobro ruski jezik, pričao sam im o Njegošu, o tradicionalnom prijateljstvu ruskog i crnogorskog naroda, recitovao im, onako uzgred, Majakovskog ''Oblaka v štanah'', iznosio podatke koje one nisu znale, i naravno, poput Buridanovog magarca, bio u dilemi koju da odaberem za završnu obradu: Natašu ili Ljudmilu. Bilo je predviđeno da na Avali provedu tri dana, tačnije da te dane provedu u razgledanju znamenitosti glavnog grada, a da samo prespavaju na Avali. Narednog dana, već u podne sam zakucao na vrata sobe Nade Noge. Njena cimerka je preko vikenda otputovala u unutrašnjost da poseti roditelje, i Nada je bila sama u sobi. Leškarila je na krevetu i nekako mrzovoljno prihvatila ovoga puta moj poziv za šetnju.

-Sačekaj me u dvorištu dok se spremim! - rekla je nekako s visine, kao osoba koja dodeljuje nagradu, ili navikla da stalno zapoveda. Ova njena očito urođena arogancija mi je u startu smetala, i odmah mi se rodila ideja kako da joj uzvratim istom merom. Silazeći stepeništem u dvorište, gde su moji drugari igrali stoni tenis, i sedeli po okolnim klupama, sreo sam jednu od sestara Ruskinja.

-Zdravstvuj, Nataša! - rekao sam joj.

-Eta ašibok, drug moj, ja njet Nataša, je Ljuda, Ljudmila.

-Harašo, harašo - rekao sam i odmah je pitao za šetnju. Poziv je prihvatila sa oduševljenjem:

-Samo da kažem sestri i vođi puta da idem sa tobom.

Pojavila se nakon par trenutaka sa osmehom koji bi otopio i glečer, i ja sam u trenu zaboravio na dogovor sa Nadom. Prisno me je uhvatila za ruku i krenuli smo stazom koja je vodila uz Avalu. Nada se pojavila čim smo Ljudmila i ja nestali u gustišu avalske šume. Čekala je nekih petnaestak minuta, a onda pitala za mene. Rekli su joj pakosno da je zakasnila i da sam otišao negde sa jednom prelepom mladom Ruskinjom. Sa Ljudmilom sam proveo zanimljivo popodne, ostali smo do kasno u noć, lutajući avalskim puteljcima. Koristio sam sve svoje udvaračko umeće, ali sem poljubaca ničega nije bilo. Ubeđivao sam je da treba da vodimo ljubav.

-Malo je vremena da se tako nešto dogodi - rekla je Ljudmila - i ovo što nam se dešava je neočekivano i mnogo. O seksu možemo pričati, to je zanimljiva tema, ali za njegovu realizaciju je potrebno nešto više od strasti -bar tako ona misli - i ljubav može kao i život da se rodi u jednom danu, ali mora dugo, dugo da se neguje, a mi imamo tako malo vremena.

Ostaviće mi adresu, a ako ovo što nam se dešava bude to što mi sada mislimo da jeste, onda će sve doći na svoje mesto. Nije Rusija na kraju sveta. Vladivostok je lep grad, i ja ću u njihov dom biti rado primljen kao gost, a za početak neka naša veza budu pisma, i ovaj dodir, koji možda nije onakav kakav sam ja očekivao, ali, to je za sada sve što ona može da mi pruži. Priznajem, zbunio me je ovaj prilično zreli rezon mlade devojke. Žena je uvek tvrđava, ma kako izgledala osvojiva. Želje nam možda i jesu iste, ali realizacije se tako retko poklapaju. Bio sam razočaran neuspehom. Tešio sam se činjenicom da za njega samo ja znam. Kada sam se vratio sa Ljudmilom u odmaralište, tek tada sam shvatio da sam u sebičluku malo preterao. Vođa grupe je bio besan kao ris. Nataša je predlagala da se pozove policija, jer je mislila da se njenoj sestri sigurno nešto loše dogodilo. Srećom, sve je ispalo kako treba, Ljudmili je za kaznu u narednim danima bio zabranjen bilo kakav kontakt sa ljudima izvan njihove grupe. Jedva je uspela da mi doturi ceduljicu sa njenim imenom i adresom u Vladivostoku. Ona nije imala moju adresu, a ja kasnije nikada nisam napisao ni reči, niti sam ispoštovao bilo šta od svega što sam obećao.

Penjući se ka sobi na mansardi zgrade, zastao sam ispred vrata sobe Nade Noge. Ponoć se bližila. Bio je mesec maj, noć je odisala svežinom i nije mi se uopšte spavalo. Dohvatio sam kvaku na vratima, bila su otključana. Otvorio sam ih lagano i ušao. U sobi je bio mrak, samo je svetlost od mesečine u pramenovima sekla tamu u prostoriji. Začudo, moj dolazak nije uplašio budnu devojku, koja se samo na tren pridigla, verovatno misleći da je doputovala njena cimerka. Nastupio je jedan od trenutaka neponovljivog lucidnog bezobrazluka, kada čovek svojim postupcima iznenađuje prvo sebe, a potom i druge koji su zatečeni ne očekujući takav gest. Prošetao sam se između dva sučeljena kreveta, zastao ispred prozora kao da licem upijam mesečinu, a onda se uputio ka vratima, zaključao ih, i lagano počeo sa sebe da skidam odeću. Sve sam uredno slagao na stočiću, i kada sam ostao go kao od majke rođen, prišao sam Nadinom krevetu. Tek tada sam progovorio:

-Pomeri se! - rekao sam dižući prekrivač.

Devojka je očito bila šokirana mojim ponašanjem. Ja sam se lagano, i bez žurbe opružio, dodirujući svojim nagim telom njenu mekanu i toplu kožu. Ćutao sam par trenutaka. Osetio sam kako ona, obuzeta besom, ubrzano diše, i pre nego što je išta uspela da kaže, okrenuo sam joj leđa.

-Izvini, imao sam napornu noć do sada, zaista sam umoran, pa bih te molio da me ne dodiruješ - rekao sam.

U glavi sam imao jasan plan: čim mi je dozvolila bez protesta da uđem u sobu, a pogotovo nakon mog teatralnog svlačenja, ukoliko bi počela da negoduje ili histeriše, znam da bi dotrčale kolege iz okolnih soba, ja bih otključao vrata, upalio svetlo i onako go rekao, pokazujući na uredno složenu odeću: čudna žena, ljudi moji, čas hoće, čas neće, na kraju krajeva ni ja nisam mašina. Možda bih još nešto dodao, zavisno od trenutne inspiracije. Svakako bih uzeo odeću i išetao napolje. Moja cena mangupa bi vrtoglavo skočila, a priča o neosvojivosti Nadine tvrđave bi pripadala samo prošlosti.

-Ti si jedan nevaspitani i neotesani kreten, takvog čoveka nikada nisam srela, šta umišljaš ko si! - potekla je bujica Nadinih uvreda.

-Cimer mi se u sobi zaglavio sa ženskom, neću najboljeg druga valjda da prekidam. Kada sam ja u sličnoj situaciji, on je u stanju da noć provede spavajući na klupi u dvorištu zgrade. Tvoja cimerka mi je dozvolila da spavam večeras u njenom krevetu (slagao sam, ne trepnuvši), ali ja ne volim sam da spavam, ukoliko nam ipak bude tesno, možemo spojiti krevete.

-Ti si zaista jedan licemerni gad, šta ti je značilo onakvo ponašanje danas? - pitala me je.

Znao sam koliko sam joj povredio sujetu, i bilo me je briga šta god da je odlučila da uradi. Njen bes je polako jenjavao, a sa njime i otpor, i negde pred samu zoru utonuli smo u omamu beskrajne ljubavne čarolije.

-Ovako nešto mi se nikada nije dogodilo. Telo me je izneverilo. Moju dušu, nažalost, nisi dodirnuo, i najtužnije je od svega što je nećeš ni dodirnuti. Ako je već čarolija, neka traje dokle traje. Neka strast, ako je ima (a čini mi se da je ima), iscrpi samu sebe.

Dva dana posle ove noći u dvorištu odmarališta se pojavio crni mercedes, sa malo brojeva na registarskoj tablici. Nada je na tren uletela u moju sobu.

-Molim te, budi džentlmen, ako znaš šta ta reč znači. Nemoj o meni nikada i nikome ništa da govoriš, prvi put te za nešto molim. Ako se negde u gradu sretnemo, uvek možemo razgovarati ili popiti piće. I tebe želim da poštedim neprijatnosti. Neka ova tajna bude zalog našeg prijateljstva. Nisi ti tako loš momak kako želiš sebe da predstaviš. Da zaista jesi, nikada ne bi uspeo ni da me dodirneš. Dok se dešavalo, tvoja želja je bila ravna mojoj, u tome je i pitanje i odgovor.

Svi smo žalili zbog Nadinog odlaska.